Blic, četvrtak, 10. februar 2005.

Diksi Orkestar

Diksilend svakako nije rokenrol, ali albumi kao što je inicijalno ostvarenje The Belgrade Dixieland Orchestra (PGP RTS) neosporno zaslužuju svu moguću pažnju. Pre svega zato što na ovom podneblju kao da ne uspeva muzika koja izrasta iz autentične radosti izvođenja, neopterećena diktatom mračne svakodnevice i slobodna u svojoj jasno i bez kompleksa proklamovanoj nepretencioznosti. S druge strane, diksilend je izvorna, esencijalna forma džeza, koja je izdržala sve testove vremena i nebrojeno puta pokazala da komunikativnost muzike ne zavisi ni od granica, ni od nacija, pa čak ni od industrije.

Ne mogu ni da zamislim osobu koja negativno reaguje na zvuk stvoren da uzdiže i hrabri duh, istovremeno ne dopuštajući ni nogama da miruju. Nažalost, veoma lako mogu da zamislim zemlju kojoj su potrebne decenije da iznedri pravi i potpuni diksilend orkestar, odnosno – na još veću žalost – ne moram ni da je zamišljam, pošto je, koliko god to zastrašujuće zvučalo, svuda oko mene. The Belgrade Dixieland Orchestra ' čiji generacijski presek predstavlja zaseban element nade – predvođen Ljubomirom Matijacom, Ivanom Švagerom i Vladimirom Rackovićem, na snimcima funkcioniše gotovo jednako urnebesno kao na koncertu. Bez obzira da li izvode klasike kao »Muskrat Ramble«, »St. James Infirmary« ili »Yes Sir (that's mz baby)«, ili diksi obrade domaćih standarda (»Na te mislim«, »Seoska sam lola«) oni su dosledni, uzbudljivi i dostojanstveni u svojim iskrenim namerama da, bez obzira na sve, nastave sa prosipanjem bisera.

Aleksandar Žikić